Историјат

Почетак развоја шумарске струке у Србији се може сагледати кроз финансирање образовања државних питомаца у оквиру шумарских дисциплина на универзитетима западних земаља Европе, у Аустроугарској и понајвише у Немачкој. Такав тренд и третман шумарске струке није могао да задовољи потребе Србије као земље која се ослобађала утицаја османлијског царства и тежила позицији у реду модерних европских држава. Непостојање адекватне законске регулативе и механизама спровођења шумарске политике доводило је до значајних уништавања шумских површина.

У оваквим околностима увидела се потреба за образовањем сопствених стручњака, те је у Народној скупштини покренуто питање о образовању пољопривредних и шумарских стручњака, нарочито након обустављања предавања из агрономије, које је држао Јосиф Панчић, на Лицеју 1868. године.

Закон о формирању земљоделске школе из 1870. године се може сматрати иницијалном фазом развоја шумарске струке јер су у поменутој школи (која је била смештена у Пожаревцу), током трогодишњег трајања, образовани економи и шумари који су припремани за земљоделце и управитеље пољских добара и шума. Школа је радила од 1872. године до укидања 1881. године. После нестанка ове школе у Србији није било средње или високе школе за образовање шумарских стручњака све до оснивања Пољопривредног факултета.

Значајан помак у развоју високог образовања у Србији представља свакако Закон о универзитету из 1905. године, којим је дотадашња Велика школа проглашена Универзитетом. У оквиру новоформираног универзитета своје место су пронашли Правни, Технички и Филозофски факултет, у оквиру кога је касније (1907. године) оформљен Пољопривредни одсек. Иако се врло брзо увидела потреба за формирањем самосталног факултета, оснивање Пољопривредног факултета је морало да сачека завршетак Великог рата.

У јесен 1919. године, указом Министарства просвете, утврђује се јасна потреба за почетком образовног процеса на Пољопривредном факултету. У званичним документима записан је став начелника министарства шума и рудника др Петра Ђорђевића да је неопходно проширити делатност ове високообразовне институције, па се сходно томе разматрало и о новом имену Факултета.

Доношењем Закона о изменама и допунама закона о универзитету 1919. године је озваничено оснивање Пољопривредног факултета са два одсека ‒ Пољопривредним и Шумарским, у саставу Универзитета у Београду.

За првог декана Пољопривредног факултета изабран је управо др Петар Ђорђевић. Упис студената у први семестар Пољопривредног факултета извршен је у школској 1920/1921. години, са почетком наставе 5. децембра 1920. године. У прву генерацију уписано је 45 студената, од којих 36 на Пољопривредни а 9 на Шумарски одсек.

Као и на другим факултетима Београдског универзитета током двадесетих година ХХ века, смештајни услови Пољопривредног факултета су били врло неповољни и настава је извођена на више различитих локација у граду: универзитетским, државним, па и приватним зградама. У архивама Шумарског факултета се може наћи неколико пута изречен став да „овакво стање доста омета нормално извођење наставе, негативно утиче и на нормални развој материјалне базе наставе, а нарочито на стварање специфичне факултетске атмосфере и зближавања студената, како са наставним особљем, тако и међу собом.” Поред овога, значајних потешкоћа је било и приликом остваривања наставних програма; фундаменталне науке (физика, хемија и друге) су изучаване у оквиру других факултета Београдског универзитета (Филозофског, Техничког и Медицинског).

Са новим Законом о универзитету из 1930. године мења се име дотадашњег Пољопривредног факултета у Пољопривредно-шумарски факултет. Од шумарских предмета на факултету су били заступљени: Општа и специјална ботаника, Дендрологија, Примењена зоологија и ентомологија, Агрогеологија и педологија, Шумарска хемијска технологија. У наредним годинама Факултет је био активан у формирању наставно-научног кадра, нарочито за дисциплине које припадају области шумарства. У периоду 1924–1932. године на Пољопривредно-шумарском факултету дипломирало је 196 студената.

У организационој структури Факултета фигурирало је 18 завода, од којих су четири завода обухватала стручне шумарске предмете: Завод за уређење шума, дендрометрију и процену вредности шума, Завод за искоришћавање шума са механичком прерадом дрвета, Завод за подизање, гајење и заштиту шума са ловарством и Завод за шумарску политику, управу шума са књиговодством и статистиком, трговину шумским производима. Поред овога, у то време је основан и Институт за научна шумарска истраживања. Финансирање Института је било веома симболично, што је резултирало малим бројем запослених научних радника. Ипак, значај овог института је велики јер је његово оснивање камен темељац каснијег научноистраживачког рада у шумарству у оквиру самосталног ванфакултетског института.

Првобитна локација Факултета је била у тада недовршеној згради у Земуну, чија је градња почела 1930. године, а завршена и свечано отворена 15. децембра 1933. године. Са добијањем наменског простора почело је интензивно опремање факултетских завода и лабораторија тада модерном опремом, као и повећање фонда факултетске библиотеке.

Непосредно пре Другог светског рата Факултет је бројао 21 наставника, који су предавали 34 предмета. На шумарским предметима било је 4 редовна и 3 ванредна професора, док је број асистената на шумарским предметима био врло мали.

Од 1932. године до престанка рада услед ратних прилика на Пољопривредно-шумарском факултету дипломирало је 493 студената. Треба напоменути да подаци о броју дипломираних студената на београдском Шумарском одсеку нису сасвим прецизни јер је архива Пољопривредно-шумарског факултета уништена током ослобођења Београда октобра 1944. године.

Пољопривредно-шумарски факултет је у јесен 1941. године из своје зграде у Земуну пресељен у тадашњу зграду Универзитета на Студентском тргу (садашњи Природно‑математички факултет). Пољопривредно-шумарски факултет дочекао је ослобођење материјално потпуно девастиран. Зграда на Студентском тргу је 1944. године изгорела, објекат у Земуну је био заузет за потребе војне болнице, те се Пољопривредно-шумарски факултет привремено сместио у зграду Прве женске гимназије у Улици Георги Димитрова (садашња Улица Илије Гарашанина), у којој је почела настава након завршетка рата школске 1945/46. године. Поред проблема са смештајем, велики проблем Факултета је био недостатак наставног кадра.

Током 1946. године Факултет се поново пресељава у своју зграду у Земуну, где је у почетним годинама било довољно простора али нажалост без неопходне инфраструктуре (учила и наменска опрема). Пошто је зграда у Земуну била предвиђена за релативно мали број студената, а послератне генерације су биле бројне, јавио се проблем недостатка простора. Врло брзо је на постојећу зграду подигнут још један спрат, али ни то није било трајно решење. Коначно решавање проблема простора почело је тек по оснивању самосталног Шумарског факултета.

Уредбом Владе НР Србије од 5. фебруара 1949. године Шумарски факултет постаје самосталан као први засебан Шумарски факултет, од укупно пет пољопривредно‑шумарских факултета у тадашњој Федеративној Народној Републици Југославији.

Први декан самосталног Шумарског факултета био је инж. Сретен Росић, ванредни професор. Један од основних проблема био је смештај новоформираног факултета, пошто је зграда дотадашњег Пољопривредно-шумарског факултета била мала за развој и једног и другог факултета. Овај проблем се почео решавати обезбеђивањем средстава за подизање нове зграде Шумарског факултета на Бежанијској коси. Зграду је пројектовао професор Шумарског факултета, архитекта Бранко Петричић, према тадашњим потребама Факултета. Међутим, 1953. године одлуком Народног одбора Београда зграда на Бежанијској коси намењена је за смештај Градске болнице за грудоболне (данас КБЦ „Бежанијска коса”), док је Шумарском факултету додељена недовршена зграда школског центра бившег Министарства саобраћаја, која се налазила на Бановом брду у Улици Кнеза Вишеслава 1, заједно са окућницом величине око 10 хектара.

Први статут Шумарског факултета донет је 1. октобра 1956. године и тада су формирана два одсека: Шумарски и Дрвно-индустријски. Овим статутом започео је период великих промена на Шумарском факултету, нарочито у смислу диверзификација профила стручњака које Факултет спрема.

Статутом из 1960. године оснива се пет одсека:

Одсек за шумарство,
Одсек за озелењавање насеља,
Одсек за ерозију и бујицу,
Одсек за механичку прераду дрвета,
Одсек за хемијску прераду дрвета.

Статут из 1966. године установљава четири одсека, што је основа и данашње организација Факултета:

Одсек за шумарство,
Одсек за дрвну индустрију,
Одсек за хортикултуру,
Одсек за ерозију и мелиорације.

Статутом из 1973. године одсеци постају самоуправни институти, и то:

Институт за шумарство;
Институт за прераду дрвета;
Институт за пејзажну архитектуру;
Институт за водопривреду ерозивних подручја.

Од 1990. године опет се враћају првобитни називи одсека, односно, као део организације Факултета институти се губе. На Шумарском факултету 1990. године уведена је заједничка прва година студија за сва четири образовна профила, а прве две године као заједничке за три образовна профила: Шумарство, Пејзажна архитектура и Заштита од ерозије и бујица.

За рад и развој Шумарског факултета у периоду од 1990. до 1995. године од одлучујућег значаја су биле две групе чинилаца, односно околности. Прву чине битне промене у самој организацији Факултета. Другу околност су чиниле радикалне друштвено-политичке промене у тадашњој Југославији, због чега је рад на Факултету био отежан. Иако значајно успорен, научноистраживачки рад финансирао се из два основна извора: кроз финансирање научних пројеката и кроз истраживачки рад са предузећима и другим институцијама.

Потписивањем Болоњске декларације 2003. године Шумарски факултет реформише наставни план и програм прилагођавајући га актуелном законодавству. У каснијим модификацијама планова Шумарски факултет показује трајно опредељење за унапређење квалитета наставног програма као и научноистраживачке делатности.

Статутом из 2013. године наставно-научна делатност Шумарског факултета је организована кроз следеће одсеке: